Smeh
Moja školska drugarica i ja imamo jednu lepu naviku da se vidjamo bar jednom mesečno. Uglavnom je to neko lepo mesto gde može da se popije kafica, popriča o aktuelnim temama... Kad je lepo vreme nalazimo se u prepodnevnim satima da bismo imale vremena i da malo prošetamo ulicama našeg grada.
Verovatno to nije ništa posebno, ali nama dvema znači mnogo. I tako se setih da smo ona i ja otišle prvo do "Ruskog cara". Knez Mihailova je za nas nezaobilazna. Ne znam zašto, navika valjda. U pomenutom restoranu proradila bašta, miluje prolećno sunce, a nas dve se "zaturile" u dubokim foteljama. Ona već zna šta želi da popije, a ja uvek tražim "pićovnik" (ako se karta za poručivanje hrane zove jelovnik) onda je logično... U poslednjih nekoliko godina uvek se pojavljuje neka nova ponuda kafe pa bih ja da otkrijem nešto novo. Mislim, u pravu sam, jer po samom nazivu ja ne mogu da odredim šta ima "unutra", a kad pročitam, vidim recimo da se na dnu velike čaše sa kafom nalazi čokoladna bombona sa lečnikom. Ko se ne bi zasladio na kraju? I naravno, uz to dobijem i kolačić. Ponekad i dva. Ponekad i nekoliko na tacni... sve zavisi...
Posle neke lepe priče, ispijene kafe nas dve nastavljamo u šetnju. Tom prilikom uputile smo se ka Bulevaru Kralja Aleksandra. Opet neka stara navika. Čini mi se da je Bulevar najlepši u proleće. Zavirujemo u izloge, komentarišemo šta bi nam dobro stajalo ... da li šlic na teksas suknji napred ili pozadi... i tako. Ona se uvek seti šta je primereno našim godinama, dok ja o tome ne razmišljam. Kad sam sa školskom drugaricom uvek mislim da još uvek idem u školu.
U jednom trenutku čula sam glasan ženski smeh. Onakav, koji odavno nisam čula i kako se i sama već dugo ne smejem. U trenutku se setih da smo mi ustvari zaboravili na taj zdrav smeh, da su lica koja srećemo uglavnom smrknuta, da su ljudi zabrinuti i nervozni. Kažem joj - ove dve gospodje koje se ovako smeju nisu odavde. Kako to misliš - pita me ona. Pa eto, ja dugo nisam čula da se neko na ovim prostorima tako lepo smeje.
Zaustavile smo se pored izloga blizu njih, sačekale dok su se one smejale, pa smo i same počele da se smejemo... to je onaj zarazni smeh. Stale smo da bismo čule kako govore, da li su stvarno došle odnekud. Da. Govorile su čist engleski jezik. Obe.
Eto, to me ponekad rastuži. Što već prepoznaš da neko nije odavde ako se tako lepo smeje.
Moja školska drugarica i ja imamo jednu lepu naviku da se vidjamo bar jednom mesečno. Uglavnom je to neko lepo mesto gde može da se popije kafica, popriča o aktuelnim temama... Kad je lepo vreme nalazimo se u prepodnevnim satima da bismo imale vremena i da malo prošetamo ulicama našeg grada.
Verovatno to nije ništa posebno, ali nama dvema znači mnogo. I tako se setih da smo ona i ja otišle prvo do "Ruskog cara". Knez Mihailova je za nas nezaobilazna. Ne znam zašto, navika valjda. U pomenutom restoranu proradila bašta, miluje prolećno sunce, a nas dve se "zaturile" u dubokim foteljama. Ona već zna šta želi da popije, a ja uvek tražim "pićovnik" (ako se karta za poručivanje hrane zove jelovnik) onda je logično... U poslednjih nekoliko godina uvek se pojavljuje neka nova ponuda kafe pa bih ja da otkrijem nešto novo. Mislim, u pravu sam, jer po samom nazivu ja ne mogu da odredim šta ima "unutra", a kad pročitam, vidim recimo da se na dnu velike čaše sa kafom nalazi čokoladna bombona sa lečnikom. Ko se ne bi zasladio na kraju? I naravno, uz to dobijem i kolačić. Ponekad i dva. Ponekad i nekoliko na tacni... sve zavisi...
Posle neke lepe priče, ispijene kafe nas dve nastavljamo u šetnju. Tom prilikom uputile smo se ka Bulevaru Kralja Aleksandra. Opet neka stara navika. Čini mi se da je Bulevar najlepši u proleće. Zavirujemo u izloge, komentarišemo šta bi nam dobro stajalo ... da li šlic na teksas suknji napred ili pozadi... i tako. Ona se uvek seti šta je primereno našim godinama, dok ja o tome ne razmišljam. Kad sam sa školskom drugaricom uvek mislim da još uvek idem u školu.
U jednom trenutku čula sam glasan ženski smeh. Onakav, koji odavno nisam čula i kako se i sama već dugo ne smejem. U trenutku se setih da smo mi ustvari zaboravili na taj zdrav smeh, da su lica koja srećemo uglavnom smrknuta, da su ljudi zabrinuti i nervozni. Kažem joj - ove dve gospodje koje se ovako smeju nisu odavde. Kako to misliš - pita me ona. Pa eto, ja dugo nisam čula da se neko na ovim prostorima tako lepo smeje.
Zaustavile smo se pored izloga blizu njih, sačekale dok su se one smejale, pa smo i same počele da se smejemo... to je onaj zarazni smeh. Stale smo da bismo čule kako govore, da li su stvarno došle odnekud. Da. Govorile su čist engleski jezik. Obe.
Eto, to me ponekad rastuži. Što već prepoznaš da neko nije odavde ako se tako lepo smeje.
Нема коментара:
Постави коментар