E moj druže beogradski
Mislim da nikad u životu nisam pisala pisma. Ne znam zašto, ali tako je. Sad pišem tebi, možda ćeš pročitati, jer široke su mogućnosti jedne blogerke.
Setih se onog vremena kad smo bili pod sankcijama, zatvoreni u svojim granicama bez mogućnosti da šetamo po belom svetu... Javljao si se svakog utorka iz te Amerike da mi pričaš kako se tamo lepo živi. Tad kad smo bili dvojnici i trojnici telefonski i moja mama uvek dolazila kad joj je nešto trebalo, jer pre dodje neko što može telefonom da me dobije. Stalno zauzeto... Komšinica dvojnica ostavi otvorenu slušalicu kad negde podje da je neko ne bi zvao dok je odsutna :) Ali ti uvek dobiješ vezu.
I zašto sad ovo pišem.
Zato što, od kad nam omogućiše da putujemo po belom svetu, ti se više ne javljaš. A toliko ti je bilo žao što ja nemam mogućnosti da izadjem iz zemlje, ti bi mi i povratnu avionsku kartu platio...
E moj druže beogradski... Volela bih da ovo pročitaš. Da znaš da sad svi imamo milion načina da komuniciramo, da više nismo dvojnici... Da ja putujem po svetu, eto i kad mi niko ne plati avionsku kartu. Nisam ja navikla da mi neko plaća. Odrasla na beogradskom asfaltu naviknuta na dobre i loše ljude, razlikujem jedne od drugih i uvek plaćam sama. A četrdeset godina drugarstva... eeee to nije malo, i ne sme da se zaboravi.
Нема коментара:
Постави коментар