Knez Mihailovu ulicu opisali su mnogi pisci, sami dali svoj pečat značaju ove ulice i dočarali život Beograda na čuvenoj štrafti.
Menjalo se mnogo toga kroz vreme... izlozi su uvek bili značajni jer su davali sliku najnovijih dešavanja u modnim trendovima. Bilo je tu čuvenih poslastičarnica, knjižara i raznih dešavanja. Mislim da je svako ko je došao u Beograd poželeo da provede bar malo vremena tu u samom centru grada. Oni koji su odrasli u ovom gradu smatrali su to baš svojim delom Beograda. Neko je imao svoj ćošak, neko svoju klupu za odmor, neko svoj omiljeni restoran, svoje omiljene prodavnice, a ja sam volela i onaj vetar koji je dolazio sa Kalemegdana i osvežavao vazduh na svoj način.
O, da. Bežali smo i mi sa časova, pa pravo na Kalemegdan, naravno kroz knez Mihailovu. Tu smo udruživali sva sredstva koja smo imali da bismo u obližnjem, još uvek čuvenom restoranu, svi popili kafu i pričom i smehom opravdavali sebi taj čin bežanja sa časa :D Kako smo samo bili duhoviti, veseli i bez griže savesti ispijali kaficu dok je nastavnik bio ljut i već nam spremao "osvetu" u smislu davanja neopravdanih časova, ukora, prekora ili smanjivanja ocena iz vladanja. I naravno, sve je to prošlo gotovo bezazleno po nas, ali ostala lepa sećanja.
Još uvek često, čak i više nego što bi to neko mogao i da zamisli, skoro po navici, izlazim iz trole na Terazijama i opet, pravac tamo. To je moje mesto u kome se oslobađam svih svakodnevnih pritisaka, nekih ružnih misli, oslobađam se svih stresova i šetam gledajući u izloge, posmatrajući sve te ljude koji se kreću prema Kalemegdanu, a ipak sa ciljem da svrate na neko svoje mesto.
I tako je svako vreme imalo nešto svoje, značajno, za mene. Sad imam neki svoj trougao koji se jednostavno, sam nametnuo. Znači iz Kneza ušetam u Rajićevu. Naravno, zbog najnovijeg šoping centra u kome bih mogla da provedem sate i sate zagledajući u neke nove izloge. I sad ona navika da se negde sedne, popije kafica... pa ako sam se puno zadržala i ogladnim svratim u restoran Tribeca, to je taj trougao. E, tu se propisno okrepim. Uvek imaju nešto izuzetno, ukusno, spremljeno samo za vas, a to je ono što nam je uvek bilo značajno. I naravno nešto slatko, onako specijalno za mene. Kažu, nema više onih starih kafana, ali evo ima lepih restorana koji će postati i ostati navika zbog svega što nude. Pa i zbog divnih ljudi koji tamo rade i koji se trude da vam boravak u njihovom restoranu bude baš uživanje i da svoj trenutak produžite u vreme koje ćete tamo provesti.
Već je prošlo dosta vremena kako nisam sa drugaricama otišla u taj deo grada, često idem sama. Sad je vreme da i one prihvate Tribeca kao svoj restoran.
