TROUGAO U CENTRU GRADA

Knez Mihailovu ulicu opisali su mnogi pisci, sami dali svoj pečat značaju ove ulice i dočarali život Beograda na čuvenoj štrafti.

Menjalo se mnogo toga kroz vreme... izlozi su uvek bili značajni jer su davali sliku najnovijih dešavanja u modnim trendovima. Bilo je tu čuvenih poslastičarnica, knjižara i raznih dešavanja. Mislim da je svako ko je došao u Beograd poželeo da provede bar malo vremena tu u samom centru grada. Oni koji su odrasli u ovom gradu smatrali su to baš svojim delom Beograda. Neko je imao svoj ćošak, neko svoju klupu za odmor, neko svoj omiljeni restoran, svoje omiljene prodavnice, a ja sam volela i onaj vetar koji je dolazio sa Kalemegdana i osvežavao vazduh na svoj način.

O, da. Bežali smo i mi sa časova, pa pravo na Kalemegdan, naravno kroz knez Mihailovu. Tu smo udruživali sva sredstva koja smo imali da bismo u obližnjem, još uvek čuvenom restoranu, svi popili kafu i pričom i smehom opravdavali sebi taj čin bežanja sa časa :D  Kako smo samo bili duhoviti, veseli i bez griže savesti ispijali kaficu dok je nastavnik bio ljut i već nam spremao "osvetu" u smislu davanja neopravdanih časova, ukora, prekora ili smanjivanja ocena iz vladanja. I naravno, sve je to prošlo gotovo bezazleno po nas, ali ostala lepa sećanja.

Još uvek često, čak i više nego što bi to neko mogao i da zamisli, skoro po navici, izlazim iz trole na Terazijama i opet, pravac tamo. To je moje mesto u kome se oslobađam svih svakodnevnih pritisaka, nekih ružnih misli, oslobađam se svih stresova i šetam gledajući u izloge, posmatrajući sve te ljude koji se kreću prema Kalemegdanu, a ipak sa ciljem da svrate na neko svoje mesto.

I tako je svako vreme imalo nešto svoje, značajno, za mene. Sad imam neki svoj trougao koji se jednostavno, sam nametnuo. Znači iz Kneza ušetam u Rajićevu. Naravno, zbog najnovijeg šoping centra u kome bih mogla da provedem sate i sate zagledajući u neke nove izloge. I sad ona navika da se negde sedne, popije kafica... pa ako sam se puno zadržala i ogladnim svratim u restoran Tribeca, to je taj trougao. E, tu se propisno okrepim. Uvek imaju nešto izuzetno, ukusno, spremljeno samo za vas, a to je ono što nam je uvek bilo značajno. I naravno nešto slatko, onako specijalno za mene. Kažu, nema više onih starih kafana, ali evo ima lepih restorana koji će postati i ostati navika zbog svega što nude. Pa i zbog divnih ljudi koji tamo rade i koji se trude da vam boravak u njihovom restoranu bude baš uživanje i da svoj trenutak produžite u vreme koje ćete tamo provesti. 

Već je prošlo dosta vremena kako nisam sa drugaricama otišla u taj deo grada, često idem sama. Sad je vreme da i one prihvate Tribeca kao svoj restoran. 

Pogledaj na pravi način u svoje srce

I ljubav, i život i radost i smeh...

I mir i rat i prolaznost...

Usponi, padovi i budućnost...

I niko ne zna dokle će sve to da traje...

Radujemo se rodjenju, prvim koracima, prvim rečima, osmesima...

Radujemo se drugarima, školi, dobrim ocenama...

Radujemo se svakom zraku sunca, povetarcu... čak i košavi...

Radujemo se ljubavi ... roditeljskoj, prijateljskoj, onoj pravoj s kojom ćemo graditi porodicu, svoj dom...

U životu postoji i neminovni odlazak "u večna lovišta". I to je deo života. 

Prolazeći kroz sve to tražimo i uglavnom nađemo najbolji, najlepši i najlakši način da sve u životu obeležimo, da ostavimo tragove, tagove i uspomene.  Beležimo fotografijama venčanja, rodjenja, sticanje diploma... 

Čovek gradi svoj dom ili obezbedjuje stan da bi tu obeležio najznačajnije događaje u svom životu.

Iskustvo je pokazalo da taj prostor ponekad nije dovoljno prostran da bismo mogli da primimo sve sa kojima bismo podelili svoju radost. I sa velikim zadovoljstvom svoje goste pozivamo u restorane. Sve je nekako lakše i lepše... Domaćini nisu mnogo umorni od priprema i posluživanja i više srećnog vremena provode sa svojom rodbinom i prijateljima.

Kao što delimo sreću i radost sa rodbinom i prijateljima, tako nam je i tuga manja kad je s nekim podelimo.

Pravoslavni običaji nalažu da se i  taj poslednji oproštaj pripremi i obeleži i o tome obaveste i prisustvuju zvanice - rodbina i prijatelji. 

I naravno, pošto je neko proveo ceo svoj život trudeći se da obezbedi dom za sebe i svoju porodicu, običaj je nalagao da se nakon oproštaja najbliža rodbina i prijatelji pozovu u njegov dom na ručak i da se tu oda poslednja počast nekome ko nikada neće biti zaboravljen. 

Kao i za vesele, i za tužne dogadjaje mora da se obezbedi mesto i prostor, a da to bude bezbolnije za sve.

Restorani više nisu mesta samo za svadbe i veselja. Prilagodjeni su da dostojanstveno i na najbolji mogući način ublaže bol i pomognu onima kojima je teško, prime svoje goste. Običaji se menjaju, i ako to ne narušava ničija osećanja, može se prihvatiti restoran kao prostor u kome će se nekome odati poslednja počast, u kome će se povremeno, opet po običajima obaviti pomen, parastos i sećanje na neku dragu osobu.

Restoran za parastose Lesce

Sala za parastose

Budućnost nam duguje sva zadovoljstva koja život čuva za svoje izabranike, a mi to jesmo

Kad neko zna lepo da piše

Bilo je to već neke davne godine kad je moj Pedja, zbog nekog mog nezadovoljstva radom institucija, meni rekao, kevo piši blog. I pisala ja. Mislila sam da je to jedan od načina da se pronadje rešenje bez dizanja revolucije. Možda to i jeste najbolji način, ali kod nas baš nije prihvaćen iz razloga što koristiš činjenice, imena i prezimena. I tako... zastanem malo.

Radoznala po prirodi, čitala sam tudje tekstove. Ništa značajno i ništa bitno što će promeniti svet.

Kad ne možeš da menjaš svet, menjaš sebe i čitaš šta ti se svidja.

I tako naletim na tekstove Negoslave Stanojević. Specifičan način prikazivanja stvarnosti. Onako, novinarski, kaže sve, ništa previše. Čitajući njene tekstove gde opisuje različite krajeve i ljude, preživim sve njihove sudbine a sve u čarobnim predelima opisanim Neginim rečima. Niko to ne zna kao ona. Uverite se sami: Najbolji tekstovi 

Uglavnom nisam ostavljala komentare smatrajući da tu nema šta da se doda ili oduzme. Ne znajući da li to njoj nešto znači ili ne, ponekad ostavim i neki komentar. I trajalo je to možda dve godine, možda i više. Redovno ja pratim Negoslavin blog jer mi se sviđa baš sve što napiše. 

Ali postoje i ljudi koji joj ipak nadju neku zamerku i jednom je to neko i napisao u komentaru na blogu. Smatrajući da je primedba neosnovana i ja sam komentarisala da bih dala do znanja da nema mesta nikakvim primedbama.

I taj me komentar dovede do same Negoslave, odnosno nju do mene. Slučajnost koja je spojila dve žene sličnih razmišljanja i pogleda na svet. 

Neko je mislio da me je ona zamolila da napišem taj komentar u kome ja nju "branim od neosnovanih primedbi".  Napiše ona meni poruku i pita - ko ste vi Nado Marković? Ne znajući o čemu se radi, priznam da samo čitam njene blogove zato što mi se svidjaju. 

"Pa da bar postanemo prijatelji na fejsu, kaže ona, kad se već ne poznajemo". 

I tako nastade jedno divno prijateljstvo, koje evo traje već dugo i trajaće... 

Upoznala sam Neg, divnu, energičnu, samopouzdanu osobu, spremnu da pomogne i da savete u svakom trenutku.

Pored mojih sinova, zahvaljujući Negoslavi, ja stvarno postadoh bloger. 

O već tradicionalnom druženju blogerki, pisaću neki drugi put. Ne zna ovaj svet kakve su to kreativne, energične, pozitivne, predivne ličnosti s kojima se treba družiti i svaki put zaključiti da je život lep. 

Anegdota

Prolazim ovih dana kroz neki svoj vremeplov, i setih se... 

Pričalo se puno o tome koliko je moj otac bio lep čovek. K'o glumac, što bi rekla moja tetka. 

Bilo je i onih koji to nisu priznavali, iz samo sebi znanih razloga - ono, jeste lep, ali ne baš toliko. I ja sam već bila velika devojčica, čim sam ovo zapamtila, kad je jedna rodjaka, da bi potvrdila tu njegovu lepotu, upitala prisutne - Zašto je onda Dobrila ispala iz voza kad ga je videla? 

E, to je ta anegdota... Moju mamu su, iz jednog šumadijskog sela, poslali čuvenim Ćirom za Beograd jer se zadevojčila, a i doći će mladi, lepi Beogradjanin sa već otvorenom firmom za izvodjenje elektroinstalaterskih radova da je vidi, pa da kupi nešto lepo da se obuče, jel. Nije ona znala da se taj momak već zaputio u njeno selo, i baš kod nje, pa je vraćajući se vozom kući, kad je Ćira ulazio u stanicu, ugledala lepog momka, i nije mogla da sačeka da voz stane, ili joj se učinilo da je stao, uglavnom istrčala iz voza koji je bio još u pokretu. I naravno, polomila ruku. 

Ona to naravno nije priznala, kao nije ona istrčala iz voza zato što je njega videla. Uglavnom, priča ostala.

Sitnice koje život čine

Da, Sve je počelo tako. Kako? Pa evo, sad ću da vam kažem. 

Miki i Pedja su neke tamo davne godine, doneli skalameriju zvanu kompjuter, sa sve dodacima, uključili, pritisnuli par dugmića i rekli - evo, sad tu možeš da pišeš, da se igraš, da komuniciraš s ljudima po četovima... Samo nemoj ni sa kim da se svadjaš. Hahaha, ne znam odakle im to :D 

Kad sam ja učila u školi o tim kompjuterima, to je postojalo samo u Saveznom zavodu za statistiku i to u veličini tri veće metalne kase (ako se iko još seća tih metalnih kasa). Možda iz filmova. 

A sad, eto ga predamnom, sa sve tastaturom i mišem koji ne sluša :D 

Mene mučili neki drugi problemi. Niti mi je do savladavanja novih znanja, niti do pisanja, niti do komunikacije po četovima... Ali, učitelji, mučitelji, ne odustaju. Naučili valjda od mame da budu uporni, te svaki čas svraćaju da vide šta sam sve savladala od te novotarije. 

Relativno brzo, uz njihovu veliku pomoć, upoznasmo se komp i ja, miš počeo da sluša, a ja našla i čet za komunikaciju. Beše to neki fenomenalni radio. Pozdravljaju te voditelji kad te vide na četu, muzika dobra, po želji slušalaca, komunikacija uglavnom fina... I eto novih prijatelja, novih tema za razgovor i preseljenje u neku novu dimenziju. Ne razmišljam više o zdravstvenim problemima, ni o nekim drugim. Radujem se novim ljudima. Daju razlog da se raduješ, to je to. 

I tad sam dobila prve poklone od prijatelja koje ne poznajem. Uvek se obradujem kad se toga setim. Neke voditelje još uvek slušam i uvek se obradujem kad ih čujem. 

I kako je ta tehnika napredovala,  udjem ja i na taj Fejsbuk. Naravno, Miki mi je odmah otvorio profil. Treba slušati decu, ipak su oni napredniji i pametniji. 

Pitala sam te mladje, iskusnije i naprednije za osnovne stvari u vezi prijateljstava i uopšte ponašanja na fejsu. Dobijala sam primedbe na razmišljanja te vrste - pa ljude iz ulice već poznaješ, pred tobom je ceo svet. Širi vidike. Širi prijateljstva. Naći ćeš nekog svog druga ili drugaricu koji su otišli u inostranstvo... Znači, samo pozitivna razmišljanja i stvarno, uglavnom pozitivna iskustva. Tu i tamo se pojavi neko ko te malo iznervira, ali njega se rešiš očas posla.

Negoslavin ručni rad

Upoznala sam mnoge novostečene prijatelje i nemam nikakvih primedbi, naprotiv. 

I sad moram da se pohvalim da sam i tu dobila neke poklone - Negoslava Stanojević isplela mi je dve divne kape i ostavila kod  Milice Djokić da preuzmem. Katarina Ostojić, obećala je da će mi napisati pravo pismo, što je i učinila, a u pismu poslala divne stvarčice kojima sam se jako obradovala. To što se već tradicionalno družim sa blogerkama je posebna radost i zadovoljstvo. 

Pismo od Katarine

Znam da ću vam kroz svoje pričice pomenuti sve svoje prijatelje i sve moje radosti koje sam doživela. To su naizgled sitnice, ali moj život je od tih radosnih sitnica sačinjen. 

Smeh

Moja školska drugarica i ja imamo jednu lepu naviku da se vidjamo bar jednom mesečno. Uglavnom je to neko lepo mesto gde može da se popije kafica, popriča o aktuelnim temama... Kad je lepo vreme nalazimo se u prepodnevnim satima da bismo imale vremena i da malo prošetamo ulicama našeg grada.
Verovatno to nije ništa posebno, ali nama dvema znači mnogo. I tako se setih da smo ona i ja otišle prvo do "Ruskog cara".  Knez Mihailova je za nas nezaobilazna. Ne znam zašto, navika valjda. U pomenutom restoranu proradila bašta, miluje prolećno sunce, a nas dve se "zaturile" u dubokim foteljama. Ona već zna šta želi da popije, a ja uvek tražim "pićovnik" (ako se karta za poručivanje hrane zove jelovnik) onda je logično... U poslednjih nekoliko godina uvek se pojavljuje neka nova ponuda kafe pa bih ja da otkrijem nešto novo. Mislim, u pravu sam, jer po samom nazivu ja ne mogu da odredim šta ima "unutra", a kad pročitam, vidim recimo da se na dnu velike čaše sa kafom nalazi čokoladna bombona sa lečnikom. Ko se ne bi zasladio na kraju? I naravno, uz to dobijem i kolačić. Ponekad i dva. Ponekad i nekoliko na tacni... sve zavisi...

Posle neke lepe priče, ispijene kafe nas dve nastavljamo u šetnju. Tom prilikom uputile smo se ka Bulevaru Kralja Aleksandra. Opet neka stara navika. Čini mi se da je Bulevar najlepši u proleće. Zavirujemo u izloge, komentarišemo šta bi nam dobro stajalo ... da li šlic na teksas suknji napred ili pozadi... i tako. Ona se uvek seti šta je primereno našim godinama, dok ja o tome ne razmišljam. Kad sam sa školskom drugaricom uvek mislim da još uvek idem u školu.
U jednom trenutku čula sam glasan ženski smeh. Onakav, koji odavno nisam čula i kako se i sama već dugo ne smejem. U trenutku se setih da smo mi ustvari zaboravili na taj zdrav smeh, da su lica koja srećemo uglavnom smrknuta, da su ljudi zabrinuti i nervozni. Kažem joj - ove dve gospodje koje se ovako smeju nisu odavde. Kako to misliš - pita me ona. Pa eto, ja dugo nisam čula da se neko na ovim prostorima tako lepo smeje.
Zaustavile smo se pored izloga blizu njih, sačekale dok su se one smejale, pa smo i same počele da se smejemo... to je onaj zarazni smeh. Stale smo da bismo čule kako govore, da li su stvarno došle odnekud. Da. Govorile su čist engleski jezik. Obe.
Eto, to me ponekad rastuži. Što već prepoznaš da neko nije odavde ako se tako lepo smeje.